Intervju o digitalnom nasilju

Koji uzrast je najizloženiji digitalnom nasilju? Kada počinje, da li su ugroženiji dečaci ili devojčice?
Deca u sve ranijem uzrastu počinju da koriste digitalne uređaje a broj dece koji svakodnevno koriste internet u svakodnevnom je porastu. Na osnovu istraživanja sprovedenih u Srbiji više od devedeset odsto đaka u srednjim i osnovnim školama poseduje mobilni telefon. Prema Alternativnom izveštaju koji je nastao nakon istraživanja Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) tokom 2018. godine, svaka treća mlada osoba u Srbiji doživela je digitalno nasilje. Za godinu dana broj mladih koji su bili izloženi digitalnom nasilju povećao se za devet odsto.
Iako digitalno nasilje pogađa i žene i muškarce, podaci pokazuju da su žene i devojčice najčešće žrtve ovog oblika nasilja i da su protiv njih upereni posebno teški oblici, kao što su proganjanje i seksualno uznemiravanje. Na nivou Evrope, procenjuje se da je 9 miliona devojčica do svoje 15. godine bilo izloženo nekom vidu digitalnog nasilja.
Broj mladih koji su izloženi digitalnom nasilju raste sa uzrastom. Ukoliko govorimo uopšteno, na svetskom nivou, skoro 50% roditelja dece uzrasta 6-10 godina tvrdi da su deca bila izložena nekoj vrsti nasilja. Procenat za decu uzrasta 14-18 raste na 60%. Specifičnost nasilja u onlajn prostoru (digitalnog nasilja) je da je ono uvek povezano sa nasiljem u fizičkom okruženju. Ono može početi u onlajn prostoru, pa preći u realan svet ili može biti nastavak nasilja koje je započeto u realnom svetu.
Jedno od istraživanja sprovedenih u Srbiji ukazuje na činjenicu da su deca već kod uzrasta 9-10 godina svesna postojanja digitalnog nasilja I da je određen broj njih već bio I izložen nekom obliku. Na uzrastu 15-17 godina jedna četvrtina mladih je bila izložena digitalnom nasilju.
Koji su vidovi digitalnog nasilja?
Pod digitalnim nasiljem se može smatrati svaki oblik nasilja nastao primenom digitalnih tehnologija. To je oblik ponašanja koji se ponavlja i cilj mu je da uznemiri, ponizi, osramoti, muči ili zastrašuje.Moguće je napraviti podelu naverbalno (pretnje, ucene, uvrede, govor mržnje) inasilje korišćenjem vizuelnih sredstava (nedozvoljeno fotografisanje, snimanje, objavljivanje, fotomontaža).
Najčešći oblici digitalnog nasilja sa kojima se mladi susreću su: uvredljive i preteće poruke, širenje lažnih glasina, primanje eksplicitnih slika koje nisu tražili, vrebanje na mreži, pravljenje lažnih naloga, uhođenje, deljenje tuđih ličnih podataka, objavljivanje uvredljivih ili sramotnih fotografija ili video zapisa.
Kanali koji se najčešće koriste za digitalno nasilje su društvene mreže i aplikacije namenje komunikaciji: Instagram, Facebook, Snapchat, WhatsApp, Viber, YouTube.
U poslednje vreme se pojavila posebno opasna forma zloupotrebe društvenih mreža takozvani Internet izazovi. TikTok, najbrže rastuća društvena mreža na svetu, je zahvaljujući svojoj popularnosti iskorišćena za postavljanje zadataka (izazova) sa potencijalno kobnim posledicama po život mladih ljudi.
Po čemu se sajber maltretiranje razlikuje od klasičnog maltretiranja?
Sajber maltretiranje treba shvatiti izuzetno ozbiljno jer upravo zbog same prirode okruženja u kome se odvija nosi izuzetno velike rizike sa sobom, posebno za mlade ljude. Razlikuje se od klasičnih oblika maltretiranja za obe strane i za osobu koja vrši maltretiranje i za osobu koja je maltretirana.
Mladi koji maltretiraju druge mogu biti smeliji i brutalniji na mreži nego onda kada su licem u lice sa žrtvom i okruženi vršnjacima ili drugiim ljudima. Daljinsko i anonimno slanje poruka čini da se osećaju sigurnije i moćnije. Situacija u kojoj ne vide emocionalni odgovor žrtve čini ih upornijim.
Za mlade koji su maltretirani, situacija je izuzetno teška. Rešiti se sajber maltretiranja može izgledati nemoguće jer su mladi ljudi neprestano uz svoje digitalne uređaje. To čini sajber maltretiranje konstantnim gotovo 24-časovnim. Za razliku od klasičnog nasilja, licem u lice, zlonamerne poruke mogu dospeti do velikog broja ljudi i mogu trajno ostati javne. Pored toga maltretiranje se ne dešava samo kada su u školi već bilo kada i na bilo kom mestu. Napadač može biti nepoznat kao i gde i na koji način će ponovo napasti. Posledica je konstano osećanje straha i nesigurnosti, nezaštićenosti i bespomoćnosti bez obzira na okruženje u kome se dete trenutno nalazi. Može se osećati progonjeno i čak i kada je kod kuće.
Možete li nam reći, još neke činjenice do kojih se došlo u istraživanju koje pominjete da je rađeno o digitalnom nasilju?
Upitnik koji je Evropska agencija za forenziku obradila na početku sprovodjenja velikog projekta Erasmus+ pod nazivom: Programi obuke za nastavnike i pomoćnike u osnovnim školama i vrtićima u slučajevima zlostavljanja dece, koji finansira Evropska komisija bavi se i problematikom digitalnog nasilja. Rezultati obrađenih upitnika ukazuju na to da su nastavnici, stručni saradnici I direktori upravo prepoznavanje znakova nasilja koje se odvija putem interneta (cyberbullying) označili kao oblast za koju je u najvećoj meri potrebna dodatna obuka. Skoro polovina (42%) učitelja/ca smatra da je slabo osposobljeno da kod učenika prepozna znakove nasilja koje se odvija putem interneta. Nešto više od trećine (36%) učitelja/ca svoju osposobljenost da prepozna znakove nasilja koje se odvija putem interneta ocenjuje kao prihvatljivu, a svega 16% učitelja/ca ima mišljenje da je dobro osposobljena da kod učenika prepozna znakove cyberbullying-a.
Direktori/rke generalno imaju mišljenje da su učitelji/ce ili vaspitači/ce od veština vezanih za nasilje za najmanje osposobljene da kod dece prepoznaju znakove nasilja koje se odvija putem interneta (cyberbullying) što se poklapa sa mišljenjem stručnih saradnika koji smatraju da je skoro polovina njih slabo ili nimalo osposobljena da kod učenika prepozna znakove cyberbullying-a.
Šta treba da urade deca i đaci koji su izloženi digitalnom nasilju?
Uvek je najbolje rešenje što pre potražiti pomoć odrasle osobe kojoj veruju (roditelja, staratelja, bliskog člana porodice, pedagoga, nastavnika, razrednog starešine…). U Srbiji je od 2017. uspostavljen Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu, za prevenciju i reagovanje na ugrožavanje dece u digitalnom okruženju, koji je moguće kontaktirati pozivom besplatnog broja ili onlajn.
Ukoliko smatraju da su u neposrednoj opasnosti odmah trebaju da kontaktiraju policiju.
Dodatne preporuke su:
sačuvati dokaze – poruke i slike koje dokazuju izloženost nasilju.
Ukoliko je moguće blokirati nasilnika
Ukoliko se nasilje dešava na društvenoj mreži prijaviti nasilje toj društvenoj mreži.
Zašto đaci nemaju poverenje u nastavnike, pa je samo tri odsto ispitanika koji su doživeli digitalno nasilje, zatražilo njihovu pomoć?
Jedan broj nastavnika nije dovoljno upoznat sa digitalnim nasiljem. Nisu imali priliku da prođu obuku, nisu naučeni kako da prepoznaju nasilje niti kako da razgovaraju o njemu. Neki od njih se opravdano boje odgovornosti jer nisu sigurni koje korake trebaju da preduzmu, neki od njih nisu u dovoljnoj meri upoznati sa aktuelnom zakonskom regulativom.
Prvi rezultati Erasmus + Projekta ukazuju na to da učitelji/ce svoje poznavanje dokumenta koja regulišu obavezne aktivnosti zaposlenih u slučaju prepoznavanja nasilja nad decom ocenjuju kao slabo ili kao prosečno. Skoro sedam od deset (67%) učitelja/ca se u potpunosti slaže da je njihovo osposobljavanje za adekvatno postupanje u slučajevima nasilja nad decom, uključujući i prepoznavanje, nužno za smanjenje i sprečavanje te pojave.
Autoritet same profesije se godinama unazad urušava te deca, vrlo često, pored stida zbog situacije u kojoj se nalaze nemaju poverenja da će nastavnik umeti i moći na najefikasniji način da reši problem.
Da li se obraćaju roditeljima za pomoć?
Kada govorimo o obraćanju za pomoć, pre svega, je izuzetno važno istaći da je zapravo alarmantan podatak da u velikom broju slučajeva mladi ljudi ne traže pomoć zato što digtalno nasilje podrazumevaju kao nužnu posledicu digitalnog načina života. Oni vrlo često nisu u stanju da prepoznaju neke znake digitalnog nasilja jer su im nametnuti kao uobičajeni model ponašanja. Ono što veliki broj mladih ne prepoznaje a jesu vidovi nasilja:
Zahtev za šerovanjem lokacije
Obaveza brzog odgovaranja na poruke
Obaveza stalnog onlajn prisustva
Obaveza deljenja lozinke
Obaveza lajkovanja, procenjivanje uspešnosti na osnovu broja lajkova.
Sva ta podrazumevana ponašanja zapravo su pogodno tlo za nastavljanje sa ozbiljnijim oblicima digitalnog ponašanja.
Dragan Mijović: Drugi razlog što se deca u veoma malom procentu obraćaju roditeljima za pomoć potiče od dubine i iskrenosti kontakta koji roditelji uspevaju da uspostave sa decom u procesu vaspitanja, kao i odnosa uzajamnog poverenja i podrške – što su ove karakteristike prisutnije u porodičnim odnosima, to je veća verovatnoća da će se dete obratiti roditeljima za pomoć u trenucima kada posumnja ili prepozna da je meta digitalnih nasilnika. Mali procenat dece koji se obraća roditeljima za pomoć u ovim situacijama, na žalost, ukazuje da se u alarmantno velikoj meri porodični odnosi ne grade na osnovama koje podrazumevaju razumevanje, aktivnu podršku i poverenje.
Kako roditelji da prepoznaju da je dete zrtva digitalnog nasilja?
Dragan Mijović: Roditelji treba da budu osetljivi na izražene i atipične promene u ponašanja deteta, za koje na prvi pogled ne postoje vidljivi razlozi. Naime, svaka uočljiva promena u dečjem ponašanju može ukazivati da je dete bilo izloženo digitalnom nasilju. Prema izjavama dece iz Srbije, datim u okviru međunarodnog evropskog istraživanja “Deca sveta na internetu”, mogući rizici ponašanja dece izložene digitalnom nasilju su da najveći deo njih ( 93% ) oseća tugu/depresiju, anksioznost, beznađe, 31% se oseća vrlo uznemireno, 19% povređeno, 18% postiđeno, 39% podbacuje u školi. Posebno alarmantan podatak je da čak 27% dece pokazuje znake delinkventnog ponašanja kao direktnu posledicu izloženosti digitalnom nasilju. U pitanju su vrlo očigledni znaci promena u ponašanju dece žrtava digitalnog nasilja čije simptome roditelji mogu da prepoznaju. Naravno bilo bi dobro ojačati roditelje odgovarajućim obukama u ovom pravcu, što je upravo i jedan od razloga za pokretanje pomenutog projekta koji finansira Evropska komisija.
Šta treba da preduzmu?
Svako dete je različito kao i oblik nasilja kome je izloženo, te pristup treba prilagoditi. Treba biti svestan činjenice da iako je dobra mera, privremeno skloniti dete od digitalnog uređaja, vrlo često je upravo to jedan od razloga zbog čega se dete ne poverava roditeljima. Stid ga je, plaši se da će naići na nerazumevanje, boji se kazne. Stoga je od izuzetne važnosti pokazati razumevanje I ne ljutiti se na dete. Obavezno pružiti podršku, razgovarati sa detetom kako bi se što detaljnije upoznali sa problemom. Pomoći detetu da razume šta se dogodilo, osnažiti ga I pripremiti za probleme koji mogu da nastanu.
Roditelji se mogu posavetovati sa Nacionalnim kontakt centrom za bezbednost dece. Vrlo često su situacije u kojoj se dete nalazi nepoznanice I za roditelje.
Da li je u Srbiji, u odnosu na EU i zemlje regiona, izraženije digitalno nasilje?
Podaci Google Trends pokazuju da svake godine raste pažnja usmerena na Cyberbullying. Obim svetskih pretraga samog pojma se trostruko povećao od 2004. Godine. Prema istom izvoru u Srbiji se pojam sajber maltretiranje pretražuje tek od 2011. ali, prati svetski trend I povećava se.
U socijalne mreže u Srbiji je uključeno duplo više dece nego što je na odgovarajućem uzrastu evropski prosek.
Kakva je kaznena politika u Srbiji po pitanju zlostavljanja dece i digitalnog nasilja?
Dragan Mijović: Stavovi žrtava i društvene zajednice koja sa njima iskreno saoseća su da je preblaga. Što se tiče prave mere u kaznenoj politici, najvažnije je da se napravi pouzdana pravna i psihološka procena efekata kaznene politike koji se žele postići i sankcija koje bi to omogućile na najefikasniji i najhumaniji način, u skladu sa pozitivnom praksom zemalja sa sličnim socijalnim, kulturnim i pravnim dostignućima.
Da li bi oštrije sankcije uticale na smanjenje ovih krivičnih dela?
Dragan Mijović: Kaznena politika, sama po sebi, ne može da reši ni jedan problem, jer je na kraju lanca događaja, kada je nasilje već počinjeno i kada su nastupile posledice. Mnogo je važnije preventivno postupanje, da se prevashodno deca, ali i odrasli koji sun na njih po prirodi porodičnih odnosa i vaspitno-obrazovnog procesa direktno upućeni, pripreme da prepoznaju nasilje na samom početku, pre nego što počne da ostavlja negativne posledice. Na drugom mestu po značaju na smanjenje ovih KD je efikanost u reagovanju na pojavu znakova nasilja nad decom kada se ti znaci prepoznaju; tu je najvažnija reakcija državnih institucija koje se bave ovom problematikom, da hitno započnu proces suzbijanja nasilja, zaštite dete koje je žrtva tog nasilja i preduzmu mere u pravcu njegovog osnaživanja. Tek na kraju ovog lanca reakcija je kaznena politika države. Cilj je da se u što većoj meri spreči pojava nasilja nad decom, zatim, ako do nasilja ipak dođe, da ga što pre efikasno suzbijemo odgovarajućim reakcijama državnih institucija i, na kraju, da procesuiramo nasilnike i kaznimo ih na primeren način.
Tanja Kaurin: Evropski sud pravde omogućio je građanima EU da koriste pravo na digitalni zaborav. Građani ukoliko procene da im je ugrožena privatnost mogu zatražiti od pretraživača brisanje ličnih podataka sa interneta. Zakon se odnosi na podatke koji su neadekvatni i kompromitujuću za neku osobu, odnosno „krše privatnost i zaštitu ličnih podataka“